Vama, čiji je poslednji uzdah, u prošlosti, bolno ukraden sa usne i poslat u budućnost da večno gradi most između onoga što ste bili i onoga što jesmo…

Danas se vašim krvavim nogama podižem sa zemlje, na vazduh se naslanjam, i tako mi malo fali da poletim. Za leđa su mi prišivena vaša krila. Na usni mi poigrava vaš osmeh. Među zubima se provlače vaše molbe da se živi bar još dan… Jer, dan je veći od neba i duži od večnosti onda kad se ljubi poslednji put. Наставите са читањем →