Blog Elodi Esteban

Nevidljive čestice različitih boja, teksture i oblika; nevidljive čestice u bezbrojnim grupama čestica različitih navika, tonova i saglasja; različiti spojevi i odnosi među grupama; različita ponašanja u svakoj; i grupe, i čestice u grupama – različitih mirisa; sigurno postoje i bezmirisne koje, u susretu i prelomu skupova osnažuju neke druge ili im menjaju svojstva… Doze su svakako neumitne i malo ko ima taj vid da u svom umu upitomi čestice, da ih iščita, čuje i konačno iskomponuje pre no što bilo šta praktično počne.

Ti malobrojni nisu uobičajeni dizajneri parfema. Oni su nešto više. Oni su kompozitori koji poseduju apsolutni sluh. Svoju mirisnu simfoniju čuju, u celini je čuju. Zatim kombinuju note… dvoglase,terce, akorde… u posebnom ključu. Proces je dug i zahteva zanos, znanje i poseban dar. I polako, proces se okončava. Poslednji sastojak, prstohvat, kap, određeno svetlo, seni, krešendo i kraj. Bočica je puna. Ima svoj pečat i žig, i ne priliči svaka svakom parfemu. Na to takođe misle, a o tome, između ostalog, govori i Vida Ognjenović u svom romanu „Kuća mrtvih mirisa“.

Reč parfem potiče od lat. reči perfemum, što znači „kroz dim“. Stari Egipćani su spaljivali mirisno cveće, začine i smole u čast boga Ra. Cvetove bilja su natapali u ulja, pa ih cedili i time mazali kožu. Na početku su za pravljenje parfema koristili začinske biljke: korijander, badem, mirtu , smolu. Proces ekstrahovanja ulja iz cveća putem destilacije prvi je primenio persijski lekar i hemičar Avicena. Za svoj prvi eksperiment koristio je cvet ruže.  U staroj Grčkoj je svaki bog imao svoj miris. Rimljani su u svojim domovima palili mirisne smole da bi im sobe bile mirišljave, a i sami bi stajali u dimu da bi se namirisali. U srednjem veku crkva je osuđivala pravljenje parfema, a one koji su ih pravili proglašavala je za alhemičare. Prvi moderan parfem napravljen je 1370. po naredbi kraljice Elizabete od Mađarske poznat kao mađarska vodica. U 16. veku Katarina Mediči ima svog ličnog kreatora parfema, a u 18. veku parfem se prvi put spominje kao sredstvo zavođenja.

Naučnici tvrde da čovek može da prepozna 10 000 različitih mirisa i da je za tu sposobnost zaslužno 350 receptora na sluzokoži nosa koji otkrivaju određenu mirisnu poruku. Takođe tvrde da čulo mirisa raste kada se rodimo, i da sa starošću opada. Šta onda čovek još dobija zalaženjem u stariju dob, osim mudrost možda, ako vremenom polako gubi sluh, vid, gipkost i ravnotežu? Zašto iščezavaju i mirisi? Zašto i mirisi? Možda se oni samo useljavaju unutra, pa od onih nevidljivih čestica spominjanih na početku, grade utvrđenja na kojima je sagrađen sam njihov život? Utvrđenja možda imaju sliku i boje, i ona starica ga možda oseća i vidi. Ali se ne seća mirisa. Ne seća se mirisa. Ona odlazi do škrinje, ne, nije škrinja,

to je masivni orman sa ogledalom, i uzima kutiju sa penom od čipke i bočicom u njoj. Otvara je i miriše. Možda je baš taj parfem neko posebno pravio za nju, a da nije bila ni kraljica ni kneginjica već žena dostojna naročitog cveća. Možda.

 

 

 

Na svetlu se vidi ono što je sakriveno u tami. Tek na svetlu se vide boje jer ih u mraku zapravo nema. Kao takve, one ne postoje. Svetlo, dakle, stvara boje. I ova muzika koja se sad čuje, navodi mladića na galeriji gore da snopove svetla, tačnije reflektora, tačnije jedan zeleni i jedan crveni, uperi na muškarca i ženu koji večeras uživaju plešući. Tako je svetlo spustilo novo svetlo i duh na njih. Oni su igrajući podizali ruke i prstima prelazili kroz snop, crveni i zeleni, uvijali tela i otkrivali lica da još svetla u boji padne na njih. Umivali su se svetlom i smejali do suza. Nikad se, kažu, nisu proveli kao to veče. Stvarno je bila dobra ta igra sa svetlom, u igri svetla, u novom svetlu.

 

Svašta može biti izvor svetla. Sunce je, naravno, najviše to. međutim, izvor svetla može da bude i dobra vest, poljubac, rođenje, ozdravljenje i sve nalik na to. Kada se preokrene rečeno, onda tema postaje tama. Zato se možda poneko često pita da li je tama naličje svetla ili je upravo suprotna njoj.

U svim mnogobožačkim religijama, postoje bogovi svetla i bogovi tame. U hrišćanstvu, svetlost je Bog. Za islam važi veliki prorok…

     Kao i sve na ovom svetu, baš sve, baš sve, i svetlo ima svoju genezu, svoju istoriju. U staro vreme, danju je ulazila svetlost kroz otvore na krovu i prozorčiće, a predveče se koristili razni izvori otvorene vatre: ognjište, baklje, lojanice…, kasnije sveće, a pred kraj 19. veka – Argandova lampa. To je lampa na ulje sa fitiljem koji je smešten u stakleni cilindar. Za razliku od ranijih lojanih sveća koje su bile izuzetno skupe, štipale za oči, i voštanica koje su takođe davale treperavu svetlost koja je otežavala čitanje i pisanje pod njom, Argandova lampa dala je plamen neuobičajeno miran i daleko intenzivniji. Čemu je ovo, između ostalog doprinelo? Ljudi su sa većim užitkom čitali, dakle – pismenost dobija šansu, a razotkrivenost pred jačim noćnim svetlom pojačava svest o ličnoj higijeni. Da se osvrnemo samo na čas: neznanje je tama, štroka je mrak! Toliko o tome za sad.

Svetlo utiče, dakle, na navike i način života, na pogled na stvari i dnevne kretnje… Dok nije bilo dobrog osvetljenja, ljudi su veliki deo svog života provodili napolju, po dnevnom svetlu. Svaki rad su prekidali kad padne veče. Da li su tako bili bliskiji? Mi odgovor ne znamo, rukovodimo se često nejasnim, oveštalim principima pa kažemo: o, da, sigurno da jesu. Ovo je vreme otuđenosti. A zaboravljamo da je za svaku pojavu, ideju, misao, osobinu, za sve, baš sve na svetu, baš sve, presudan način na koji se nešto tretira. To važi i za svetlo. Možda primer nije najsrećniji, ali ima veze, ima veze: početkom 18. veka trošilo se na tone sveća da bi se osvetlele ulice Pariza. Bilo je to pitanje udobnosti jer je bila stvar sreće hodati ulicama po mrkloj noći, a ne zgaziti u otpatke ili izmet. Međutim, glavni cilj javnog osvetljenja je bio ipak da se noću olakša održavanje reda, što će reći da je javno osvetljenje imalo disciplinujuću, gotovo policijsku ulogu. Možda se neko sad zapita šta je to što se u tami ne vidi, a otkriva na svetlu? Odgovora je mnogo. Onoliko koliko i nas. Pa još. I još. Ukoliko želite, ponudite neki od njih. Ali pišite pod svetlom, kakogod da svetlo doživljavate.

Sve ima svoje lice. Biljke imaju lice, životinje takođe, ljudi – podrazumeva se (neki čak dva, neki više)… Građevine imaju svoje lice, gradovi,, lampe, lampioni… Mesec i zvezde… I Sunce ima svoje lice ali ga je opasno gledati zbog intenziteta svetla. Sunčevo lice uvek sija. Ne sija svako lice. Ima mračnih lica. Ima sivih, čađavih, ima ravnodušnih, šarenih, bezbojnih, žutih, plavih, providnih i crvenih.

Ima lica u kojima se vidi mnogo lica, a to su jezerske vode, reke, mora i sve tako.

Mnogo toga se na licu vidi. Međutim ono na  šta je vrlo, vrlo važno da se obrati pažnja jeste da svako lice ima i svoje naličje. Ovde ostavljamo prazninu u tekstu jer ne postoji način, osim ako nam ne kažete, na kakvo, koje lice ste sada pomislili. „Mnogo si ambiciozna, Elodi. Ovo je friški blog, misliš da čitaju?!“ „Ima ih. Jesam. To je jedno od mojih lica, mislim ambicija, ali ona zdrava.“ A koje je naličje lica zdravlja? Bolest? Ili zapetljane misli koje množe ćelije i prouzrokuju svakakve kancere koji, opet, imaju svoja lica i svoja naličja?

Čuveni Markes je u jednom eseju (ne intervjuu, nije baš pristajao na intervjue) govoreći o strahu rekao da su najmoćnija tri:

strah od smrti;

strah od ljubavi („Oni koji ga osećaju saglasni su oceni da ne postoji strah koji je teže potisnuti“) i

strah da nećemo moći da povežemo ime i lice poznanika koga iznenada srećemo.

Psiholozi tvrde da licem pokazujemo šest primarnih emocija: sreću, tugu, odvratnost, strah, ljutnju i iznenađenje, i da su prilikom izražavanja svake od ovih emocija „u funkciji“ svi delovi lica.

Dodajmo još da je eritrofobija strah pojedinca da će nekontrolisano pocrveneti u licu. A događa se da eritrofobična osoba reaguje crvenilom upravo iz straha da ne pocrveni.

Sve ima svoje lice. Biljke, životinje, gradovi, livade, suncokreti, pustinje, oaze, mi ljudi, naši snovi…  sve ima svoje lice, i svako lice ima svoje naličje…

 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Na koje sve načine neko može da nas veže za sebe? Da li uvek želimo to? Opiremo li se ili pristajemo, ili se radujemo? Kakve smo vezilje mi? Kako bi reč vezilja mogla da se kaže u muškom rodu? Za šta smo najviše vezani – za hranu, novac, seks, onaniju, decu, fetiše, prirodu, kućnog ljubimca… Da li nam vezanost daje osećaj pripadnosti? Šta za nas znači pripadnost? Zašto je važna? Da li nam je ona dokaz da postojimo, da hodamo Zemljom i da još uvek nismo zaposeli galaktičke prostore niti oni nas?

Švedski novinar i pisac Stig Degerman (1923-1954) rekao je jednom: „Niko, nikakva sila, nijedno ljudsko biće, nema pravo da postavlja pred mene zahteve od kojih bi moja želja za životom počela da se gasi. Jer ako ta želja ne postoji, šta onda može postojati?“

Dakle, vezanost – da, ali ne svaka, i ne bilo kakva. Tako bar mislimo Esteban i ja. „Elodi, a mi, kako smo vezani mi?“ „Jedno smo. Uostalom, to nema veze.“

Neki biolozi, poput Alistera Hardija (1896-1985) smatraju da je na formiranje čoveka u davna vremena uticala njegova privrženost vodi.

Takođe je rađeno istraživanje na uzorku od hiljadu mališana i njihovih majki tokom zajedničke igre, nakon čega se ocenjivalo koliko je jaka veza među njima. Ti isti mališani su se posmatrali kasnije, sa navršenih svojih petnaest godina. I pokazalo se da ona deca koja su imala najgori emotivni odnos sa majkom imaju gotovo dva puta veće šanse da postanu gojazna.

Tu je i teorija afektivnog vezivanja čiji je tvorac Džo Bolbi (1907-1990), svakako zanimljiva.

Međutim, Elodi i mene zanimaju one veze, one recimo poetske, Bodlerovske, ono kao kad boje mogu da mirišu, dodir da čuje, note da vide… Sinestezija! Ne – anestezija! Mada bi, ako bi veze bile prejake, moglo da dođe i do nje.

 

(Fotke preuzete sa neta!)

O, tako volimo da ih dobijamo, zar ne? Sada možda ne ona papirna ali – šta znači forma? Uvek zatreperimo dok ih otvaramo bilo da su od nekoga koga volimo, želimo, bilo da je reč o onim vezanim za nekakve molbe i predmete. Mada… poneka pisma možda olako shvatimo, ili ih olako pišemo. I na to takođe treba misliti.

U antičkoj književnosti na primer, dopisivanje se negovalo kao poseban deo retorike, pa su postojali i posebni priručnici za sastavljanje pisama.

Od srednjovekovnih prepiski najpoznatija je ona između strastvenih ljubavnika Pjera Abelara i voljene Eloize.

U doba renesanse pisma su najčešće služila da bi se iznela razmišljanja na najrazličitije teme, a jezik kojim su pisana nije bio samo latinski već i nacionalni. Nemački epistolarni stil npr. dostigao je vrhunac u pismima Martina Lutera. Bogatu prepisku imali su i čuveni Francuzi Rable, Montenj, Žan Žak Ruso (2 500 pisama), Volter (10 000 pisama!).

Francuska aristokratkinja Madam de Sevinje ostala je poznata po svojim pismima, najviše ih je pisala svojoj ćerki (neka od njih je objavila njena unuka). Tu su svakako i Madam Lafajet i Madam de Stal koje su negovale tzv. mondenska pisma.

Hanska i Balzak su se dopisivali punih sedamnaest godina, a kada su se prvi put sreli i videli u Švajcarskoj, zakleli su se na večnu ljubav (Balzak je imao priličan broj večnih ljubavi 🙂 ).

Pesnikinja Marina Cvetajeva se preko pisama strastveno zaljubila u Rilkea ali se sa njim nikada nije videla jer ju je preduhitrila njegova smrt.

Ali smrt nije uvek i kraj ljubavi.

Antona Pavloviča Čehova njegova Olga nije mogla da preboli i kada je umro nastavila je da mu piše. U tim pismima je govorila da sa nestrpljenjem očekuje njegov odgovor.

Naša poznata slikarka Olja Ivanjicki bila je u ljubavnoj vezi sa Leonidom Šejkom, jednim od osnivača Medijale. Evo šta je ona u jednom od pisama upućenim njemu rekla:

„…Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena između nas i svega oko nas. Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjost i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?…

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?„

A ti? Kome ti želiš da pišeš? I kako to da sročiš – možda se pitaš. Možda ti se učini da sanjaš. Iskoristi to, makar bila i iluzija. A uvek možeš, ukoliko ne znaš kako, da citiraš stihove jedne pesnikinje iz Finske ukoliko se naravno radi o ljubavi bilo koje vrste:

„Od svega u našem sunčanom svetu

želim samo baštensku fotelju

gde se mačka sunča.

 

Tamo treba da sedim

sa pismom na grudima,

jednim malim pismom.

Tako izgleda moj san.“

Edit Sedergran (1892-1923)

…koji stavljamo pod glavu kad spavamo… zatim onaj kojim ukrašavamo krevet ili fotelju… pa onaj za baštensku stolicu… tu je i onaj koji potapamo mastilom kad hoćemo da pečatiramo dokument… i onaj u koji zabadamo igle pa ga zatvorimo sa koncima u limenu kutiju od pojedenog keksa…  onaj za vrat i ramena dok vozimo kola… pa onaj za plivanje u moru… Svakakvih jastuka ima, za svakakve namene postoje.

Jastuk može biti i od pene… od oblaka… od mirisa i svetla. Nekad je jastuk nečiji obraz, nekad nečije grudi, nekad je od najmekše trave, a nekad od tvrdog kamenja.

Prvi jastuci su pronađeni u grobnicama stare egipatske civilizacije. U srednjem veku postali su cenjena roba prvo u Kini, zatim u Persiji pa tek u Evropi. Koristili su ih, naravno, samo imućni, i oni su bili izuzetno lepo i skupoceno dekorisani.

     Imali su i svoja značenja tokom vremena u istoriji. U Grčkoj se verovalo da će devojka sanjati svog budućeg muža ako stavi badem pod jastuk.

     Rimski enciklopedista Aulo Kornelije Celsus pisao je da je san mirniji i dublji ako se pod jastuk stavi plod mandragore.

Franački kralj i rimski car Karlo Veliki nikada nije naučio dobro da piše i do kraja života ostao mu je dečiji rukopis. Pribor za pisanje držao je ispod jastuka da bi mogao da vežba kad ugrabi slobodno vreme. Bar tako kažu.

Danas postoje i tzv. jastuci za grljenje. Potiču iz Japana i zovu se dakimakura (daki = grliti; makura = jastuk).

Kad spava, osoba obgrli ovaj jastuk i oseća se kao da je u naručju voljenog bića.

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Dakimakure se najčešće prave od pamuka, svile, poliestera ili somota. Mogu biti i na naduvavanje i od gumastog materijala te su tako oni i bili inspiracija da se na zapadu u jednom trenutku dizajniraju seksi-lutke.

Jastuci mogu da budu pravougaoni, poput dakimakura jastuka, mogu biti okrugli, u obliku srca, četvrtasti, jednobojni, šareni, lepi, ružni ALI postoji nešto što im je svima zajedničko: svi oni ćute. Jer:

„Kad bi jastuci progovorili

o tome šta neko sanja i krije,

kada bi zaista progovorili

o tome šta neko radi kradom,

o devojčici,

na primer,

što imitira starije

i nešto spletkari… spletkari,

sva izbrljana pomadom…“

(Mika Antić)

 

prim. autora: Photos and gifs have been taken from the internet!

U potpunom mraku nema boja, zato što u mraku nema svetla. Da bi se video svet, potrebno je svetlo. U svetlu su boje. Svet je bezbojan. Svetlo boji svet, a ta iluzija je naša stvarnost.

U 19. veku u Škotskoj je živeo izvesni Sir David Brewster. Pa je jednoga dana, taj čika Bruvster, verovatno sedeći u radnoj sobi i klimajući glavom pri sopstvenoj tvrdnji da nauka može da dokaže postojanje Boga, da je Darvinova teorija evolucije potpuno neodrživa, da je u Bibliji sva istina ali da je Bog ličan… posmatrao predmete u prividnoj dokolici, koji su se videli uz samu ivicu odnosno uglove ogledala. Tada je zapazio da oni menjaju oblik i formu i da se preoblikuju u nove slike, pa je došao na ideju za svoj patent i nazvao ga – kaleidoskop (kalos = lepota, lepota u oku posmatrača i eodos = gledati). Na principu višestruke refleksije staklenih zrnaca ili pak šarenih papirića „radi“ ovo čudo i uveseljava decu i vašarišta, a nekim dizajnerima koristi za stvaranje novih uzoraka tkanine i motiva.

Ali avaj! Bruvster, pobožni fizičar i otac četvoro dece, nije imao onaj drugi talenat – da napravi pare od svoje čarolije. Patent nije pametno zaštitio tako da su ga mnogi proizvođači lako iskoristili, prodavali i zgrtali novac na njemu. Ipak, zasluga za ideju uvek će pripadati Bruvsteru. A njegova ideja upravo rađa još jednu: šta ako i pojmove, apstraktno i neopipljivo, možemo da vežemo za određenu boju, a time, logično, i za svetlo? Koje bi boje bila na primer gordost, želja, intriga, nesporazum ili uobrazilja? O, da, svet je zaista ludo šaren.