razmumlam pesmu po usnama, pa se smekšam.
možda bih se više smekšao kad bih bolje pevao.
bolje bih i svirao da sam više vežbao, umesto što
sam drkao kurac. hodam, osećam kako mi kosa
visi sa glave, kao i neke misli u njoj kao po stubu
pesme. tabanam ovim ulicama po ko zna koji put.
vrlo dobro te znam. ćutim, naći ćemo se u nekom
ludom ukrštanju. prisećanje je psihoaktivno.
srce si i duša si. hladno je i vetar duvka, uskoro ću
sedeti i piti neko piće. misliti kako da stignem do tamo –
nakon toliko vremena. tamo su naši istorijski
neprijatelji. i neko divan divan među njima

preuzeh za ime svoje ime njenog brata.
a isti sam kao ona. i oni koji su bili i
koji su sada. dani u otvorenim belim zidinama
uz okean. ona ispred nas, i njen glas prepun.
slušali smo zazivanje bogova. molitve za
braću. i ljubavnike. melanholija koja bi
uskoro mogla da jenja, ako brod uplovi
mirno i bezbedno. nastavci su bili nastavak
iste poezije. sati što su mirovali, ali se boja
dana menjala. i okean je postajao tamniji
ali je isto hučao. isto kao i ona. i oni
koji su bili. i koji su sada.

spolja gledano, mala je to kuća. kućica. neugledni kućerak. malko veća od kućice za psa. nešto malko veća od kućice za psa. kad se zerka pogneš i uđeš u nju nemoš da se načudiš i uplašiš se dobrano. začudiš se koliko je prostrana i kako su to ogromne prostorije prepune svega i svačega. previsoki plafoni i mnoštvo mnoštvo prostorija ogromnih. prepunih svakojakim drangulijama, zajebancijama kakve nikad ranije video nisi. reći ćeš: jebeš ovu magiju. izletećeš kao pičkica preplašena. reći ćeš: jebeš ovu magiju. reći ćeš. i pobećićeš.

nekad zapnem i padnem

u prašinu se saspem

postanem apstrakcija

hirovito nanesen na

gledaš i ne kapiraš

razokviren – uokviren

ustanem i udahnem

okreneš se zakašljem se

okreneš se pogledaš me

nasmeješ se – imam te

i pijani grubaci osete
nešto od tvoje naklonosti.
zazboriš li, ili baciš mig,
tek iz dosade, rastrče se oko tebe
kao poslušna paščad.
ishodane ploče pod nogama.
sati i sati, razvučeni po kafanama.
ponekad, kad sam dobrano,
ili tek, tek onako se i onako je
sve i uzmi i – napiši sve što je
potrebno i nakači na zid.
moji koraci su zasebni i
samo moji. samovoljni.
dovoljni, dok se asfalt odmotava.
i sličice promiču kao
kinestetička iluzija.

bila je ta pustinja. i bio
je šank. i bila je žena. erosna,
kao pesma u zamasima
rečetina. i bili su džepovi,
prazni, kao dinari zveckavi.
središte, razbacano na sve
strane. gradovi, ljudi, psi,
točkovi. bila je pustinja.
i mnogo betona ispod
tabana. i ispred tabana.

ništa te ne čujem
čekaj da približim
stolicu čuješ li kako
stolica škripi čuješ li
ovu škripu koja je
nastala svi su se naježili
nadam se da ćeš reći
nešto povoljno

Imena upamćena na prvu.
na m na n. Na s. i na m.
Nije ženski mag, a ni vrač.
a nije ni dama, što stoji
pored makadama. Naprosto
je hodala. pričala. oprobanim
terminima, već ihaha
godina. I godina.
Raskrečena putanja lutanja.
Imena, neka i nekazana.

izasipam na tuđa čitanja. pisanja.
rasterećena lutanja. ako.
refleksija je zgužvana.
iz središta neuma, ka rubovima.
lišće naokolo pada.
trava se izvija. i ne pitaj zašto.
ni kako. ni bla..