Sada mogu samo da čekam. Dovoljno sam srljao i žurio a da čak i ne znam tačno gde, ni zbog čega, ni zbog koga? Verovatno zbog mene samog. Ali zbog čega? I gde? To ne znam. Tražio sam nešto valjda. Pokušaću da se setim šta sam to želeo da nađem. Mislim da sam želeo da nađem život. Kakav iskreni kliše. Postao sam kliše. Čovek-kliše. Postao sam sumoran i dosadan a to jedino ja vidim zato što sam sam i dosadan i niko neće da se druži sa mnom. Ostao sam sam u četiri zida i razmišljam šta sam hteo da pronadjem u životu, šta sam očekivao od života? Svašta sam očekivao ali prevideo sam razočarenja a izgleda da je razočajenje jedinica za iskustvo. Da se život prodaje mislim da bi to izgledalo ovako:

-Dobar dan vam želim, izvolite.

-Dobar dan. Želeo bih da kupim život, ne znam, kakve sve živote imate?

-Imamo lake, teške, neizdržive, prazne, promašene. Ne znam šta vas tačno interesuje? Mogla bih da vam preporučim nerealan život, on je veoma popularan u poslednje vreme.

-Ne znam baš, taj laki život, koliko on košta?

-Imate za šest i za devet  razočarenja.

-Šta dobijam za taj od devet?

-Dobijate smrt ljubimca, članova porodice, umirete kao samac bez dece i igde ikoga, i dobijate saznanje da se sportske utakmice nameštaju i saznanje da Deda Mraz ne postoji.

-A za taj od šest?

-Sve je skoro isto samo što je isključeno saznanje o sportskim utakmicama.

-Dobro. A šta bih mogao da dobijem za 40 razočarenja?

-Mogli bi ste da dobijete neki dosadan zivot, učiteljice ili gradjevinca. Imali smo i zivot ateiste za tu cenu ali su oni svi raprodati. Ako želite mogla bih da naručim ali moraćete da sačekate par dana…

-Da li postoji neka garancija pri kupovini?

-Garancija ide samo uz živote skuplje od 99.9 razočarenja…

Čvrsta su saznajna valuta ta razočarenja. Zaista menjaju pojam stvarnosti.  Klešu ga iz komada neke stene, naprave čoveka…

Izgubljena generacijo. Dočekali smo svoj kraj a nismo ni počeli. Izgubili smo se u promašajima. Sada nemamo nade, ni želje da napredujemo, jednostvno zarobljeni u nama samima nemamo kome da se predamo. Zalutali sinovi gordosti, nismo ni svesni da smo krivi samo zato sto smo bili iskreni. Prevareni zato što nismo hteli prevaru. Sada nosimo svoj krst. A bili smo i lenji. Nepokretljivi i kruti za prihvatanje situacije, onog pravog stanja stvari. Zarobili smo se u mašti, predstavi sveta kakav smo zamišljali i to nas je tako jako ošinulo po glavi, duši i obrazu da nismo ni ostali na nogama. Ležimo tako ranjeni, zbunjeni i iznevereni. Svet nas je izneverio jer nije želeo da bude onakav kakav smo mi hteli. Prevareni smo! Zašto nas nisu učili kako treba? Da li iko zna kako treba da se živi i postoji? Meki smo, slabi. Ko bi od nas sada prešao Albaniju? Gde je ta čvrstina naših predaka, ta njihova snaga koja je gurala kroz vekove i milenijume nemajući vremena da grca i plače jer ih je život čekao. Porodica ih je čekala! Deca. Zato smo mi izgubljena generacija, nemamo smisao. Oduzeli su nam smisao postojanja uljuljkujući nas bezbrižno u uverenje da prolaznost ne postoji, samo trenutak sadašnjosti i da za sve ima vremena. Ima vremena samo ako se stvari rade na vreme. 

Koliko god jako da uzdahnem, boli i dalje. Boli me vreme koje je prošlo zato što je bačeno, uzalud potrošeno kao pare kockara koji je pohlepno hteo sve a dobio jedno i jedino veliko ništa.

Razmišljam o vremenu kada sam bio srećan. Imao sam ljubav, to me je napajalo. To je jedino što čoveka čini boljim. Ljubav. To je taj vezivni materijal za divno čovek-zdanje, taj ukras planete kada je dobro sazdan, izgrađen. Bio sam srećan zato što sam voleo i mislio da sam voljen. Rečeno mi je tako. Verovao sam zato što čovek mnogo lako poveruje u to zato što mu je to prirodno. Čovek je stvoren da voli, širi ljubav i prašta a ne da postoji sa prazninom u duši koja zjapi i širi se usisavajići kao vakum sve loše, skupljajući razaranje i mržnju u sebe. Čovek koji vene postaje loš, zao, izjeden i nagržen kao poliven kiselinom izranjavan i nespreman da postoji  zato što je sam sebi težak, muči se, očajava i na kraju biva izgubljen na žalost svih Anđela i Boga koji sigurno mnogo pate gledajući svoju zalutalu decu kako se muče.

Ovde bi trebala da stane svaka dalja priča zato što je to ozbiljna priča. Nije ovo za male zalutale čovečuljke, ovo su ozbiljne stvari.

Moram da prekinem, sujeta je krenula da napada.