Pa gde su moje preslatke glavice kupusa, gde, gde?
Falili ste mi u pičkulepumaterinu, nego nešto nisam imala ni volje, ni vremena, ni laptop da valja (nemam ga ni sada nego ajd’).
Živi li ste? Zdravi li ste? Je l’ se neko opario? Našao mi dečka da me voda po lekarima?
Je l’ neko nedobog postao poznat? Ako jeste, hoću autogram!
Elem, da ne tupim mnogo, da pređem na stvar dok ne zaboravim ovo da vam ispričam.
Ponudim se ja pre neko veče da čuvam bebu, da mogu snajka i sin da idu na Slaviju da proslave studentsku pobedu. Pristanu oni, normalno, željni da izađu iz kuće, šta ćeš, hteli ste bebu, izvol’te, znači robija do kraja života.
Daju ti oni meni usmeno uputstvo za upotrebu bebe. Priča sin nešto, priča, priča, zastane, kaže „slušaš li ti mene“, reko’ daaa, sve ok, ajde idite. Još im napomenem da ću da ugasim zvuk na telefonu i da ću da ih zovem ako ne mogu da smirim dete, oni primili k znanju i odoše.
Uzmem ja presvučem je, izmazimo se malo, tutnem je u krevetac, spremim joj flašicu, spremim joj nekog mekanog zeku sa kojim se igra dok se ne uspava. Na zvučniku neka slatka bebi uspavanka, pored toga lampa sa prijatnim osvetljenjem, ova mala pije mleko sve u 16, a ja se skembam iza ogradice i gledam je šta radi.
Kad se nakrkala, počne ona da mlati onog zeca levo, desno, borba neprestana bokte, pa počne da se tumba po krevetu, te na stomak, te na leđa, počela da udara nogicama kao da pliva, pa se uhvati u jednom trenutku za onu pletenicu uz ogradicu, ne znam baš kako se to zove, ali je obgrlila rukicama, priča nešto na bebećem, a ja slušam i uživam.
Eto je opet vrzma se po krevecu (ima 6 meseci), okrenu se na stomak, prope se na ručice, i sad, realno, ja nisam očekivala da može da me vidi i baš me iznenadila, pogledam je, a njoj oči kao da je spavala 3 dana. Vidi me i nasmeje se. Kao u fazonu „ukebala sam te“. Kad sam ja počela da se smejem, da mi vrcaju suze od smeha na sve strane, zacenila se, dobro da dušu nisam ispustila. Ali, ja se u poslednjih sigurno 5 godina nisam tako lekovito smejala.
Brišem suze, reko’ spavaj sunce ti jebem, ubiće me, a suza suzu stiže. Kad na vratima sobe stoji žena. Nit sam je čula kada je ušla, ni koliko dugo stoji tu, ja sva mokra od suza a ona će: „Šta radite vas dve, što ne spavate?“. Prija.
Hahahahahahaa ovi kreteni me zvali, ja isključila ton, kovasjebe, neću dete da bacam u vatru nego da je uspavam.
Posle vidim propuštene pozive, oni se zabrinuli, snajka angažovala priju da dođe da vidi šta se dešava i tako…
Pretrpela sam kritike i od prije, i od sina, snajka je bila uzdržana uglavnom.
Ja se smejala. Ne, ne, nisam se smejala, ja sam se gušila od smeha:)
Rekla im da su debili. Hahahaha kažu izgubila sam pravo da je uspavljujem, i da sam zvanično postala „dnevna baba“. Još mi prija rekla da ću moći noću da je uspavljujem tek za 2-3 godine. Ja sam vrištala od smeha dok me je sin preslišavao šta je trebalo da uradim (da promenim uspavanku i pustim bebi šum, da ugasim lampu, zatvorim vrata i pratim je na kameri).
A meni je bilo lepo.
PRELEPO! 🙂
A i bebi. Nit’ je zaplakala, nit’ je bila nervozna. Posle je zaspala za 3 minuta, ali tih pola sata dok sam bila sa njom i gledala šta radi bilo je NEPROCENJIVO! 🙂
PS Ovo sam natrućkala dok ne zaboravim, a vi mi pišite u komentarima šta kod vas ima novo, hoću da budem u toku ❤
E, da, da ponovim, VOLIM VAS i BAŠ BAŠ STE MI NEDOSTAJALI
