Upoznala sam je krajem devedesetih godina, koje su se sručile na Srbiju punom snagom devastacije svega što je predstavljalo našu zemlju, pa i naših života. Krhko vitka, neobično milog, lepog lica i prozirno plave duge kose, izgledala je gotovo nestvarno. Toliko, da sam imala utisak da će joj, kao i vilama, za svakim korakom koji učini ostajati svetlucav trag. I glas joj je čak bio pevljivo sladak. Zato sam je tako i zvala – Vila.

Bila je to ćerka moje poznanice i sve ono što smo skloni da pomislimo kada kažemo – dobro dete. Njena majka je bila zaposlena u restoranu iz kog smo nas nekoliko iz firme povremeno poručivali sendviče. Ljubazna, uvek nasmejana i odlučna da svojoj deci obezbedi pristojan život, jer je posle razvoda dok su još bili sasvim mali, njihov otac „zaboravio“ i da postoje. Dodatno je radila u još jednom restoranu upravo iz tog razloga. Ponekad, kada se za to našlo vremena, popričale bismo uz kafu. Najčešće je pričala o svojoj „Vili“ i sinu, i o tome kako joj nije žao što joj je život takav kakav jeste, jer jedino što želi je da njihov bude bolji. Bila je srećna što i Vila želi više od života i želi da studira književnost, da bude profesor, da živi drugačije…

Kao što je u to vreme bila gotovo svakodnevna i „normalna“ pojava, restoran je iznenada prestao sa radom, baš kao i moja firma nešto kasnije. I, iako to može da zvuči i neverovatno, godinama se nismo ni srele, niti sam nešto o njima čula. Pre neki dan po izlasku iz pošte, prilično ošamućenu čekanjem ispred šaltera i kalkulacija kako da ostatak novca rasporedim do kraja meseca, na ulici me je prenuo pevljivo sladak glas. Skoro da sam mehanički uzvrativši „dobro veče“, već i prošla mimo te mlade žene, a onda sam je prepoznala. Vila…

Nastavak pročitajte u kolumnici Mačka na krovu – klik na link Z1 Info

Čitamo se…

„Sve dane u sedmici pominjemo sa nekim razlogom. Ponedeljak, kao početak radne sedmice i uglavnom sa dozom omraze. Utorak, sa pomirljivošću da život ima svoja pravila kojih se moramo i držati. Sredu, sa zadovoljstvom zbog obavljenih obaveza i podsećanja na ono što još treba obaviti. Petak, sav sazdan od radosne užurbanosti možda i najčešće spominjemo, pošto ga smenjuju dani blaženog vikenda – subota i nedelja. A, četvrtak skoro da niko i ne pominje. Kad i kažemo – četvrtak, zazvuči nekako sivkasto nevažno, dosadno i uspavano. Uglavnom i jeste nekako baš običan dan.

Ni četvrtak protekle sedmice se nije mnogo razlikovao od svih ostalih u godini, osim što je onako jesenje osunčan kakav je bio, prosto izazivao da ga na neki drugi način zapamtimo, a ne samo kao još jedan koji je prošao. Tako sam bar ja osećala tog 16. novembra…“

Nastavak priče o novembarskom četvrtku pročitajte u kolumnici Mačka na krovu – klik na link Z1 Info

Čitamo se…

Nastavak priče iz supermarketa pročitajte u kolumnici „Mačka na krovu“- klik na link Z1 Info

Čitamo se…

          „Naselje Ruže Šulman nije tako veliko, ali ima neodoljiv šarm šezdesetih godina prošlog veka kada je i nastalo. Zgrade nemaju moderan izgled, fasade su već prilično oronule, ali oko njih ima mnogo drveća. U samom centru naselja je omanji park, a u njemu dečije igralište. Ima i prihvatljiv broj klupa i kanti za sitno smeće uz njih. Nije idelno, moglo bi to i bolje da se uredi, rekao bi neko. Tačno, ali park je lep.

          Sa prozora svog stana vidim nebo, smenu godišnjih doba u krošnjama, ptice i poneku mačku koja se uzvere uz drvo. I, zaista, jutro je lepše i raspoloženije, kada vas probudi cvrkutanje ptica. Kad prvo ugledate boje prirode i udahnete miris godišnjeg doba koje god da je, nekako odmah i dan dobije zamah živosti, čak i lakoću. Naravno – ne vidimo svi istim očima i ne čujemo muziku sa istim doživljajem. Ima i onih kojim pogled kroz prozor stana znači tek toliko, da utvrde kakve su vremenske prilike napolju, smeta im jutarnja „svađa“ vrabaca, a hukanje sove izaziva pomisao da najavljuju neko zlo. Dogodi se i da neko iz obesti slomi grane na drveću ili pripali roštilj na travnjaku. Bude i bačenih papira, plastičnih kesa i limenki na zemlji pored klupa, iako je pored svake i kanta za smeće. Da, dešava se. Ali, ne i tako često…“

Nastavak priče O ljudima i drveću pročitajte u kolumnici „Mačka na krovu – klik na link  Z1 Info

Čitamo se…