У селу је владала тишина. Штавише, ни ветар није повијао траве, нико ништа није таласао. Селом је владао мир…
Или је то био мук?

У тишини, наиђе колона.
– Цццц, ево их ови.
– Да им дамо хлеба?
–  Ма одакле и нама?!
Морам, БашМеБрига и Нећу пропустише ПоцепанеЗамазане.
За њима пројури ЧинимШтоЈеДоМене.
-Звали ме.

Долазе РадоВиђени.
Нећу у трансу. Посебни отвори Шумску кућицу. ПоновоУНади већ у акцији.

Јутро је обећавало. Умивене су све стабљике, сви жбунови, славље на помолу. Закон и истина изнад страха.

ЗнањеЈеМоћ се сети Оних дана. Велике речи. Велика нада. Велики почетак…
Стигоше Скакавци. Борце првих редова победише Писци времена. Успостављен Нови-стари ред.

ЗнањеЈеМоћ без Ордена. Посао у Троречју Иза оних планина. Подобни запошљени. Деца Подобних упошљена, Унуци и Праунуци обезбеђени.

У међувремену. Побратимише се Нећу и НеВаља. БашМеБрига поплави долину.

Пролази време…

Долази Он, долази Он!
– Не излазиш, Не. А ти? Морам. Звао ме ЗнашТиКоСамЈа, а Заштитници имају спискове.
– Долазе и РадоВиђени, идеш?
– Где смем?! А ти?
– Нећу. И не морам.
– Па да, кад имаш ЗнањеЈеМоћ.

Епилог:
Стижу Скакавци.

Толико пута сам читала о њему. Писала текстове, игроказе, говоре. Поново читала – и сваки пут стајала пред нечим тек откривеним. Сава је био импозантан. А када се његов живот сагледа у историјском контексту, све што је учинио постаје још веће.

А ми? Јесмо ли достојни потомци?
Кажемо: уморни смо. Тешка су времена. Велико је бреме.

А у Савино време? Хришћанство је било тек хиљаду година старо. Само век пре његовог рођења дошло је до коначног разлаза Истока и Запада. Читав 13. век обележила је строга подела двеју цркава. Ипак, Сава је веровао да разлике нису непремостиве: Првовенчани добија круну од папе, Сава аутокефалност од патријарха.

Србија – стешњена између Угара и Бугара, између Запада и Истока, изнутра разједана грађанским ратовима. А он – свуда радо виђен гост, уважен, поштован.

У народу који је до скоро био пагански, није био омражен, иако је искорењивао безбожност. Уређивао је бракове, утицао на свакодневни живот обичних људи, а око њега се градио култ налик оном чијим смо сведоцима у наше време били око патријарха Павла.

Па се поново питамо: јесмо ли достојни потомци?

Да ли треба да се бавимо собом и својим окружењем или да чекамо да неко други реши наше проблеме?

Верујем да ће свако пронаћи одговоре на сопствене уморе онда када у себи пронађе макар зрнце Савине светлости.

Читајте о Сави! http://istorijska-biblioteka.wikidot.com/art:sveti-sava

Јуче идући празном градском улицом, сусретнем непознатог човека. Пожелим му Добро јутро. Он зачуђено одговори.

Боже, помислиће да сам луда?! А тек ови савремени родитељи чија деца не поздрављају ни наставнике?! Још ће са ме оптуже да злостављам сопствену децу, јер морају да се јаве сваком комшији.

Мислим на сву ону децу које родитељи нису научили да поздраве старије, ваљда мислећи да у овим нашим великим селима не треба поздрављати непознате.

Ни ја не мислим да треба глумити лудило и сваког ословљавати, али кад се у празној улици мимоилазите с човеком, некако ми је нормално да поздравим, јер сусрећем Човека.

Помоз Бог!

Бог ти добро дао!

Колико присности и доброте! Скоро као у жељи за добрим у том дану.

Ипак, не називамо Бога, јер га све мање налазимо у себи. А ни добро, јер и с њим кубуримо.

Постали смо други људи!

Књига чију насловницу делим, нема везе с обим чланком, али има све везе са поруком!

Ако бих започела утисцима са промоције биографије Добриле Кнезмилојковић из чувене алексиначке породице, свако ко чита помислио би да је писац промашио или тему, или наслов. Па ипак, инспирација за овај чланак јесте Добрила, тачније – све оно што ми је пролетало кроз главу док сам слушала излагаче.

Студирала у Швајцарској – тако актуелно у овом тренутку када су деца многих мојих познаника примљена на факултете ван Србије (углавном о томе нису ни помишљали раније). Питање је хоће ли се вратити као што су се враћале генерације сељачких синова којима је држава омогућавала школовање у европским универзитетским центрим (треба имати у виду да ће неостварени сан многих родитеља овогодишњих европских бруцоша напокон бити остварен, макар за њихову децу кад бежанија из ондашње – ,,Милошевићеве“ Србије није била могућа).

Није се борила за гласачко право жена, већ за образовање жена. Куку и леле! Па како се онда може говорити о успешној жени, рекле би савремене боркиње?! Па тако што је образовање много важније од гласања; знање је моћ, а затупављеност рај за манипулацију.

Уз Немце и четнике или не – прича без доказа за садашње истиричаре и задатак за будуће истраживаче, тек браћа стрељана, имовина комфискована, она жива и у новом поретку победничке власти, а списи упућују на тежњу једне жене да сачува удружење које је водила у временима у којима се животом плаћала и сумња а камоли нестајање у исти строј (тако познато у времену које инсистира на бирању једне од две стране при чему се свако другачије мишљење од понуђена два сматра издајом)

И још много асоцијација и путовања мисли под сенком врховне тегобе – како саветовати дете у осмом разреду о избору који следи? Да ли је диплома важнија од здраве памети? Хоће ли тај папир бити вредан у будућности коју ни не наслућујемо? Хоће ли успети да се наметне својим вештинама ћутолог у свету приказа и вике? И још тај тихи таленат ћерка? Хоће ли бити срећнија ван гнезда птица која пева туђим гласом или њена песма најлепше звучи у познатом окружењу?  

……………………….

Верујем у Добриле!

Кад сам пре скоро двадесет година постала школски библиотекар, ни слутила нисам какву авантуру започињем. Људи међу које сам дошла потпуно непознати, а ,,глас“ претекао и мене, и њих. Ја нека однекуд, а они срдачни и гостољубиви за многе – само ,,до кошуље“, за ретке – искреног осмеха и широке душе, тек кад добро провере и срцем одлуче.

И тако, дођох ја у нову средину, међу непознате људе. Све учтиве колеге, љубазне теткице, ал’ ја као библиотекар тешко да могу нешто без деце. А деца ми доступна само преко колега.

И тако, напишем План активности за септембар и окачим на Огласној табли. И чујем неколико дана касније да се о том мом плану говорило онако српски, иза леђа, у пола гласа, међу својима –  Јесте, ми ништа нисмо радили досад, дошла Ова да нам објасни!

Наравно, у сваком просветарском колективу у складу са светлом традицијом учитељске еминенције – учитељеве жене, постоји колегиница, ређе колега (ионако дефицитарни), која ће дошљака упознати са карактерним особинама свих запослених, али и утрчати сваким трачом, коментаром, утиском, све у нади рађања сплетке у недостатку интерних догађаја у ваншколскиј заједници. Вероватно ми баш таква нека колегиница идентификовала коментатора надајући се поену за себе код младе колегинице, али ја, супротно њеним очекивању, срећна пресрећна.

Та ми треба!

Та која је оштра, која ради, која не да на себе, та која гине за децу. 

И препознасмо се!

И ја њој Учитељице, а она мени – Кажи ми ко ти реко! 🙂

Повезане и данас као звезде – не видимо се, али знамо да смо ту.

И у који год колектив да сам ушла, тражила сам ту једну, посебну, ту што зна, ту што је задрта а вредна, строга а деца је воле, фрктава и праведна, галамџија који живи то што прича, предана, одговорна, инаџија, визионар, речју – Учитељица.

На срећу – има их!

И на моју срећу – нашла сам их!

P.S.

Многе моје звезде у част 20 званичних година у просвети