Кажу да у последње време не разликујем јутро од сумрака. Није тачно.
Прво, увек у сумрак носим смеће у контејнер. Контејнери се налазе на источној страни моје улице. Значи, крећем се ка истоку. Сумрак је на супротној страни.
Већ на пола пута до контејнера осетим мирис цимета. Пре поласка, коре од јабука сам исецкала за компост.
Друго, никад ујутру не правим питу са јабукама.
У мраку собе крећу се сенке. Мењају облик, смањују се и повећавају. Гомилају. А онда се распрше. Онда опет мењају облик, повећавају се, распрше се. Што дуже гледам у мрак више се плашим. Срце убрзано куца. Главу завлачим под покривач. Покривач ме притиска. Можда није само покривач. Бацам покривач са себе. Скачем из кревета и притискам прекидач. Светлост је испунила собу. Потпуно сам сама.
Иза свих наслаганих година. Иза свих искустава.
Иза свих рођења и сахрана. Радости и туге.
Још увек си ту.
Зелено и плаво. Птице предивно певају.
Сећања нема. Само божанствени мир, који ме окружује заједно са плавом и зеленом бојом.
Изувам патике и чарапе. Босим ногама осећам зелену траву. Повезујем се са природом. Лепо је.
Живот струји.
Увек сам могла овим стилом да прескочим фразе, кораком лаким од нежности створеним. Лака ми глава а усне лако причају бајке. Увек сам могла да претворим добро у лоше. Оно што ноћ црта, први сунчеви зраци бришу. Кораком овим…
Ја само преносим оно што ми време прича. Кораком лаким до ћошка улице, глава пуна прича. Скрећем десно, а очи махинално траже прозор на првом спрату и на прозору жену, која стално виче. Уместо ње, кроз отворен прозор, њише се завеса. И неко довикује да жена, која виче, није више са нама. Можда није, мислим, али њен глас и даље одјекује, као да је заробљен у вечности.
И док се септембарско сунце поиграва одсјајима, у крајичцима и ћошковима, сенке започињу игру лаким осушеним листовима, а сувишне фразе одлазе у неповрат.
Некад човек дође у ситуацију да мора да подеси стварност према месту и времену дешавања. Мени то није тешко јер сам одувек измишљала. Измислила сам сопствено име, студије, по потреби и два факултета, а касније и професију којом се бавим. Једном речју све сам измислила, То су три речи, али се рачунају као једна. Мој патент.
Али, како је то почело? Како је почело подешавање стварности?
Одмалена сам исецала новинске фотографије и правила колаже. И тако, колаж по колаж, створила сам савршене слике свог живота.
Драги моји, немојте мислити да неко зна за то. Досад нико није посумњао у моје фантазмагорије. Слутим да ни Пекић не би могао.
Noćas je moju ulicu prekrio zrnasti sneg sličan kuglicama stiropora. Verovatno su me kuglice podsetile na ono što beše jednom. Uglavnom, da skratim uvod, čudna je to priča.
Beše jednom jedne aprilske noći kada je padao zrnasti sneg. Do jutra je sve bilo belo, a pred svakom kućom bio je po jedan šal, šargarepa, stara metla, nekoliko komadića uglja i prastari lonac.
“Sve je belo, sve je belo, grad i selo, grad i selo, sve je belo, sve je belo, grad i selo…“, čio se vergl, koji je na ćošku ulice okretao majmunčić. Jezivo zvuči i podseća na jednu od mogućih scena Dejvida Linča. Ipak, sva deca su se obradovala snegu.
Zbog iznenadnog snega u aprilu, odrasli su bili zabrinuti, jer su voćke bile u cvatu.
Ne znam, možda sam sve ovo sanjala jer sam gledala film “Sneško“, koji je snimljen po romanu Ju Nesbea. Stvarno ne znam šta je istina, ali ne lažem vas.
Обично ми се, док возим, отворе путеви до сиве масе. А возим баш добро. Возим и размишљам како се сваког дана повећава број људи са којима разговарам. Одавно њих више нема и није то баш ни разговор, али ипак им причам као да су ту. Са годинама монолози постају све чешћи и све дужи, а моји сусрети са драгим људима све драгоценији.
У сваком случају, најважније је почети добрим насловом.
Био једном један добар наслов. Онда се појавила госпођа Инспирација и завртела мозак господину Уводу, који је уредно чекао свој ред. Тек тада је наступио умиљати садржај, који је покушавао да прати сумњиву Фабулу. Најгори је био надмоћни Заплет, који нас је дуго држао у Неизвесности, све док се није појавила фантастична Кулминација, лако нас уздижући до госпођице Катарзе, која је предуго чекала.
Господин Решење Заплета је био потпуно јасан са својим исказима и убрзо је све било готово.
Детектив Закључак је био сасвим ефектан и убитачан. И нико га није очекивао.
Време је за нове приче. Али, које? Све су већ испричане и помало излизане. Нисам сигурна да је могуће спојити почетак са крајем, а о заплету да и не говорим.
И тако једног јутра, баш лепог јутра, искочим из кревета, онако рано, око пола девет. Како није рано пола девет? Све зависи, ако легнете у пет ујутру, онда је рано. Углавном скувам грандов два у један, тргнем две дуње од нула-нула-три. Док сам дубокоумно размишљала шта бих могла даље, неко залупа. Потрчим према вратима, отворим и зачудим се.
Док су ме водили према станици милиције, чекала сам да се пробудим.
И ево, после дванаест година затвора, још чекам.
Међународна дечја ликовна изложба малог формата | Children's Art Exhibition of Small Format
književne recenzije i priče.
Дневник пандемије / Шатра од речи - плод је маште. Циљ овог програма је да забави, образује, насмеје и обрадује. Свака сличност са стварним личностима и догађајима је случајна. За проналажење одговарајуће терапије, обратите се лекару од поверења. Не пробавајте ништа од наведеног код куће, без присуства пунолетног лица. Истражујте, информишите се, мислите својом главом.
Slike od reči u kojima se prepoznaju i nenaslikani.
Учитељ вам помаже у учењу!
ГРУШАНОВИЋ
StVaran svet oko mene (ne zadržavaj se samo u slučaju nužde)
забелешке о утисцима, на прву лопту...
Za pravilnu i zdravu duhovnu, duševnu i telesnu ishranu
... jedan običan život ...
NA RELACIJI BESMISAO - ISTINA.
Svet leptira, veštica i patetike...
4 out of 5 dentists recommend this WordPress.com site
Jelena Stojković Mirić (autorska poezija, proza, slike, crteži, video radovi...)
... мистично језичко сведочанство духовне стварности.
Pokušaj slaganja reči u nizove u kojima će se neko prepoznati...
Ubij vreme, da ono ne bi ubilo tebe :)
