Između zvezda i blata

Ostalo ti je još par sati lake opijenosti

U kojoj si bio veliki, snažan

Sa planovima

I šta ćeš posle?

Opori ukus jeftinog vina polako iščezava iz tebe

Hrabrost, elan i strast napuštaju tvoje oronulo telo,

Sve što si za noć smislio

Više ničega nema

I šta ćeš posle?

Evo, jutro je već tu,

Po piksli tražiš veće opuške

Natežeš iz prazne flaše ostatke,

Te dve velike debele kapi što su se skrile na dnu

I šta ćeš posle?

Tačka u koju gledaš na zidu sve je crnja

Osećaš svoj znoj kako smrdi na još jedan protraćen dan

Obamrlim šakama prolaziš po onome što je nekada ličilo na kosu

I šta ćeš posle?

Sve laži sveta izgovorene u dim

Sve one misli koje oslobaćaš kada oko tvoje glave zaplešu oslobođeni strahovi

Sada su nesrećno mutirale u ruke koje te stežu oko vrata

I šta ćeš posle?

Navikao si na one man party

Navikao si da letiš u zagrljaj blatu i kaldrmi

Navikao si da te pijanog bude u ulazima zgrada

Za koje ne znaš ni kako si do njih došao, pa ni ušao

I šta ćeš posle?

Posrtanje je tvoj način kretanja

Lupetanje priznaješ kao jedini način konverzacije,

Naravno, kriva je i ona, kriv je i svet

Naravno, mogla je da razume, mogli su da razumeju

Ti ne umeš

Ti ne možeš,

Ti ne umeš,

I šta ćeš posle?

Skuvaćeš sad kafu od ostatka skorelog soca

Užickati koju cigaretu od komšije ako je dobre volje

Pojesti taj bačeni sendvič koji si našao na stepeništu zgrade

I šta ćeš posle,

Stvarno, šta ćeš posle?

Jedna reč

par slova na izdisaju

šapat ogrnut dahom,

jedna reč

dodir koji se valja kao grudva snega puštena niz planinu

lomeći, noseći sa sobom sve,

jedna reč

halapljivi ugrizi

zubi zariveni u rame,

jedna reč

noć je stanje svesti u trenutku

mesec i sunce su nebitni, samo su puki posmatrači,

jedna reč

trenje

znoj

oči koje gore,

jedna reč

širom rašireni prsti

grčenje tela

krik,

jedna reč

umorna tela

dim cigarete

tišina,

jedna reč

poljubac utisnut na vratu

šake u kosi

kosa u šakama

telo na telu

zagrljaj kao odgovor na svako pitanje,

jedna reč

Nas je možda najbolje objasniti kroz nauku i formule

I svaki put kad odeš, mogu ti reći istinu koja se spoznaje kada nam leđa krenu u suprotnim pravcima

Svet počinje da se dešava iz crvene tačkice na tvome čelu i iz mog šetajućeg levog oka

Iz zagrljaja

Iz dodira

Iz najnaivnijeg mogućeg držanja za ruke,

Ljubav se šunja između naših prstiju

I sasvim sigurno raste oko naših spojenih tela

Kao čaura nas obmotava, mumificira za neke buduće generacije restauratora,

Mali smo mi da shvatimo šta sada imamo

Koliko je ljubav veća od nas,

Znaš, proveo sam nekih pet hiljadu dana tvrdoglavo tvrdeći da je strast najbitniji točak u čoveku

Motor lokomotive, ali pored tebe sam saznao da je ona samo spori parobrod sa Misisipija

I da je ljubav, ona najčistija, oprana i protkana ćutanjem dok se dvoje samo gledaju u oči

Brža od misli, treptaja oka i gluposti koja se izgovori posle sedme čaše jake i loše rakije,

Da ta ljubav proizvodi više energije više nego svi poznati i još uvek nepoznati izvori energije zajedno

I da se njena snaga još ne može izračunati jer  nema oznaku ni formulu

Niko je još nije preneo na papir, mislim, , kako svesti sve to na jednačinu,

Pa i kada bi se i moralo, najverovatnije bi to izgledalo ovako

„Količina ljubavi je jednaka jačini zagrljaja, a obrnuto proporcionalna mirisu kose tik ispod vrata“

Nikada nisam bio neki matematičar, još manje fizičar, al mislim da se tako možda može definisati,

Ako sam pogrešio, neka me izvinu svi ljubitelji jednačina i brojeva

Bitno je samo to da mi razumemo dok rastemo i dok se jedno sa drugim srastamo u našoj savršenoj čauri.

Nemam ništa, mila, nemam do ove lude glave, do ovog srca koje sam do vrha napunio tobom

Nemam do ovog ubogog talenta da reči skupljam u snopove

Nemam ništa sem zagrljaja, vrhova prstiju

Šetajućeg levog oka, pogubljenog pogleda i magije kojom ti osmehom bojim oči,

Nemam ti ništa mila, sve mi nekako kroz prste prošlo kao tvoja kosa,

Kako je došlo, tako je prošlo, pitaj mi sede vlasi u bradi i kosi, sve će ti reći

Poznajem Beograd, znam gde najlepše mirišu lipe

Znam gde Dunav najlepše ljubi Savu,

Znam da odaberem prave začine

Da od splačina napravim baš pravo jelo, znaš ono posle kojeg oblizuješ usne i prste,

Znam da prepoznam suze pre suza

Znam da zagrlim, da uhvatim jako oko struka

Znam da zajebem stvar, da od tek mikroskopski vidljive mrlje napravim dva kamiona i jednog slona,

Znam da zaćutim i da kažem „znaš, ja ne znam šta da radim“

Znam da mi je prošlost poput lošeg filma iz holivudske š produkcije,

Kao utopljenik koji je izašao iz reke slučajno sam nabasao na tebe kao od majke rođen

Na tvojoj vatri se grejem, na tvome ramenu dremam, na tvojiim grudima tražim oprost tražim oprost što sam bio svašta i ništa,

I što baš ništa sem ljubavi za tebe nemam.

Ona je moj sladoled

Dve kugle limete

Dve kugle višnje

Hrskavi kornet niz koji lepljivi sokovi cure,

Ukus koji mi ostaje u ustima

Slast koja budi sva čula

Kada  halapljivo prinesem usne

Prvo jezikom nežno prevučem preko vrha

A onda zubima jurim ka sredini

Ni jako, ni polako

Već onako, baš kako treba

Do buđenja bola u sinusima

Do ježenje kože

Do osmeha

Do uzdaha

Do drhtaja stvorenog od zadovoljstva,

Ona je moja prva jutarnja savršena kafa

U velikoj šolji, jaka, sa tri cigarete paljene jedna na drugu,

Nag, bos,čupav, sa još uvek pospanim mislima

Ispijam je u tišini dok se ispod mojih očiju dešava svet,

Razbuđuje me, ubrzava rad srca,

Juri kroz moje vene, kroz arterije

Sklapa mi oči i razvlači usne u najveći osmeh

Čini da lakše podnesem postojanje sebe

Uspeva da mi obuzda zver u stomaku

Spremajući me za još jedan novi dan,

Ona, moj najveći porok, najčasniji ritual.

Ostani još malo tu pored mene u krevetu,

Još je rano,  hladno je izvan pokrivača, nemoj da trljaš oči, nemoj da spiraš noć hladnom vodom sa lica

Ne puštaj jutro u zenice, ne budi se, mila, spavaj tu na mojim grudima, spavaj ili makar se pravi

Dok golubovi i vrapci još bezbrižno kunjaju na tek procvalim jorgovanima,

Po ulicama tumaraju samo pijanci, pekari i đubretari, čak ni prvi hlebovi još nisu zamirisali

Zato ti I kažem, ne budi se, lezi, pusti me da ti kroz kosu prstima kao po žicama gitare sviram,

Rano je, ne dam te još uvek ljudima, sačekaj da minimum dvadeset tramvaja prođe po kičmi šina svojim čeličnim prstima,

Sačekaj da kiša pikavaca jutranjih neurotičara zaspe ulice našeg grada,

Pusti da jagodice zamirišu na dnevne novine, pusti da se laktovi ljudi malo ulube prilikom ulaska u prve jutarnje autobuse,

Ispisuj po mojoj koži vrhovima prstiju nepoznate reči, crtaj arhaične krugove, svojim protezanjem unesi pometnju u zemljinu težu,

Ma, radi sve, samo nemoj još da ustaješ, nemoj još da me puštaš od sebe, nemoj sada kada sam tako lepo počeo da gubim razum,

Nemoj sada kada si tako lepo počela da gužvaš posteljinu,

Nemoj sada kada si tako lepo počela da svojim kapima znoja navodnjavaš Saharu,

Veruj mi, vreme uživa u tome da ga zaustaviš, a ti si baš toliko naporna u nameri da se probudiš

Da svetlom oteraš senke koje nas pokrivaju, što plešu nad nama, prekidaš igru,

Kao najstroži roditelj oduzimaš mi igračku a tek sam je najjače moguće zagrlio,

Ej, ništa se neće desiti ako ostaneš tu, veruj mi slepo, veruj mi svaku reč koju ti tiho izgovorim

Ujutru sam tvoja Šeherezada, pričam ti priče 1001 jutra,

Ujutru sam tvoj čarobnjak, harlekin, trubadur, šaman, prekaljana varalica, mangup, bludna strana svesti,

Na tvoje rutine i pravila se zalećem svom snagom svog blesavog uma,  činim sve što znam samo da ostaneš tu,

Preko tvojih očiju navlačim usne i prste, prekrivač koji miriše na proleće u Toskani,

I grlim te, tako te jako grlim da sam kao bršljen srastao uz tvoje telo,

I činim sve, baš sve što mi poput promašenog života prođe kroz misli

Samo da ostaneš tu makar još jedan vek.

Najlepše ljubavi na svetu sam sretao po autobusima

Iza mrljavih prozora, na prljavim sedištima ili dok se drže za masne šipke

Među svim tim palim borcima za ideale i ličnim porazima ubijenim ljudima,

Onima koji mrze sebe što moraju da se do grada spuštaju sa običnim plebsom dok tiho uzdišu kada nekakav ogromni auto pretekne šklopociju od autobusa  što ih vozi ka centru

Kao maslačak iz betona vire,

I sijaju, rastu iznad okvira autobusa, rastu iznad grada, rastu čak iznad neba

Nije im bitno što im neko laktovima pomera bubrege

Nije im važno što su unutar autobusa kao sardine u konzervi,

Njihove stanice se mere jačinom stiskanja dlanova

Njihovo vreme je zaustavljeno zagrljajima

Na svako zanovetanje lažnih moralista – idu ravno u grudi karakterističnom snagom osmeha

Jako, toliko jako, do same srži, lome, tumbaju i seku sve što im se nađe na putu,

I ako bih ikada mogao da promenim oblik svog levitiranja na ovoj planeti

Onda bih voleo  da sam ona kapljica znoja koja se napravi od trenja njihovih toplih dlanova

Pa da  čistom esencijom ljubavi sperem sve komplekse i prljavštine unutar ljudi,

Da zasadim u svakom čoveku po jedan par koji se grli i smeje usled deponije čovečanstva,

Da smo svi nekako isto jednostavno nekomplikovani, oslobođeni tragičnih kriterijuma

Da se držimo za ruke kad nam se drži,

Da se smejemo, da se jebeno smejemo jedni drugima od srca sve dok ne pocrkamo od ljubavi

Jer, ako postoji nešto od čega je lepo umreti, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto što vredi pokazivati ljudima kao olimpijac zlatnu medalju, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto što zbog čega vredi preskočiti svemir, ubiti ego i osloboditi se do samog materijalnog  siromaštva, onda je to ljubav,

Jer, ako postoji nešto zbog čega vredi plakati od sreće, onda je to ljubav,

Jer, ako je ikada išta postojalo što bi moglo da spasi duše i svet, onda je to ljubav

A ljubav danas viđam samo po autobusima što  voze ka periferiji

Sa rukom u ruci, sa  rukama oko struka, sa osmehom i sa usnama pogubljenim u kosi kao dete u fabrici slatkiša,

A ljubav danas viđam samo kad po prljavštini prozora neko kažiprstom ispisuje dva imena,

A ljubav danas viđam samo kad se dve šake u gužvi, ispod pogleda , a iznad punih kesa iz prodavnica,  spoje kao Dunav i Sava,

Viđam je između dve osobe koje su tek na početku života, nesvesni mogućnosti i onoga što sada imaju,

Viđam je preko kožnih tašni, sivo metalik satova i kesa iz marketa posle završetka radnog vremena,

Viđam je u onim ćutanjima kad osmeh govori sve, kad pegava bleda koža debelim drhtavim palcem  miluje nadlanicu između vena kao da prevlači gudalo preko žica violine,

Slobodno mišljenje, na kraju krajeva zaključak  na kraju pesme – ljubav se danas može naći samo u autobusima, dok se svi zajedno vučemo ka obodima neke svoje periferije.

Postoji jedan mišić   koji ide od  grudne kosti, pa preko  vrata do uha čiji latinski naziv ona zna, a ja ga svaki put pogrešno izgovorim. Kad me pita kako se zove, ja ćutim ili se samo smejem, pa kažem „Sve“ na šta mi ona kaže da sam glupan. Njen glupan, na tom mestu, na njenom vratu je nešto najljubljivije, nešto bez čega mi je jutro prazno.

To je moje mesto kad se grlimo, kad se ljubimo, kad ćutimo ili pričamo o nadanjima, strahovima i svemu onome što smatramo da smo mi, tu, sada u tom trenutku , pa i o onome sada i tu koje tek treba zajedno da provedemo u nekoj tamo budućnosti.

To je moje mesto na koje najviše volim da naslonim obraz jer sa njega mogu da vidim sazvežđe mladeža, mogu da je poljubim u rame, mogu da je poljubim u vrat, ispod brade ili ako se malo pridignem, čak i u donju usnu.

To je moje mesto sa kojeg slušam najlepšu muziku, nastup moje lične Bečke filharmonije koji dolazi iz njenih grudi, kotrlja se od rebra do rebra, kupajući se u kapilarima njenih pluća, kroz grlo, preko glasnica oko kojih sigurno obiđu par krugova pre nego se uliju negde u gornji deo moga uha, a preko njenih usana i jezika.

To je moje mesto na kojem  spiram sve svoje grehove, sa kojeg  započinjem bitke sa svojim strahovima  i naposletku, sa kojeg krećem u život. Spokojan, hrabar i jak, totalno drugačija verzija sebe, jer, ja sebe uglavnom delim na dva života, onaj koji sam imao pre nje i ovaj koji imam sada. Prvi baš i nije sjajan, više je turoban kao mračni oktobarski dan okupan kišom, u nekom zastoju obavijen izduvnim gasovima iz autobusa, automobila i kamiona, stojim pritisnut gomilom ljudi, nemam daha, smrdim, mokar sam i nervozan, bez volje i mrve sapatništva prema sebi i okolini, dok ovaj drugi, koji sada imam sa njom, vidim kao neki maj, neku sredinu proleća kada je već dovoljno toplo da nosim svoju omiljenu belu košulju na kojoj su rukavi podvrnuti a dva gornja dugmeta raskopčana taman toliko da osetim topli vazduh kako mi miluje kožu, donoseći mi pomešane mirise reke, sveže pokošene trave, poljskog cveća i jorgovana da me iznutra skroz opiju, vidim ga tako da sedim pored reke, sa osmehom, sa srećom koja me bukvalno čini najvećim čovekom na zemlji koji pored sebe ima najlepšu ženu na svetu, sa osmehom od kojeg možeš oslepeti i sa usnama koje su melem za svaku ranu i ožiljak.

To je moje mesto na kojem smišljam reči koje tek treba da napišem, moje suštinsko jezgro, oaza mira i nepresušni bunar inspiracije. Tu zaboravljam da čitam novine, da gledam televiziju, na haos koji nas okružuje i na neki vid apatije koja zna da me pritisne kao valjak. Zapravo, ta njena kost čiji latinski naziv ja ne znam, krevet je našeg mikrokosmosa koji se nalazi unutar njene sobe. Kao da smo na nekoj drugoj planeti, kao da smo sami na toj planeti i sasvim, baš kao da smo jedini živi oblici života na toj planeti.

To je naše mesto sa koga gledamo na svet, na neke nas koji su ostali iza naših leđa, u ogledalu na trenutne nas i na nas koji nas tek čekaju da preuzmu ulogu budućih nas. I kad pričamo, kad gledamo u te neke nas, na trenutke se smejemo, na trenutke ćutimo, na trenutke smo kao klinci koji prvi put idu na more i prave planove gde, šta, kako i koliko čega da ponesu, na trenutke smo ko sredovečni čangrizavi par koji se svađa oko tooga što je on zaboravio da spusti dasku od wc šolje, dok je ona opet zaboravila da skloni ostatke svoje kose iz kade. Sve u svemu, idealno zvučimo, pa i izgledamo, verujte mi na reč.

Idealno kao Sternokleidomastoideus.  Ili još bolje, kao Sternocleidomastoideus. Prva je moja omiljena maršuta za šetanje usnama, dok je ova druga njen omiljeni pravac kretanja mojih usana po njenom telu.

U svakom slučaju, ja nijedno od ova dva naziva nikada neću moći da izgovorim tačno. Ali da ih pronađem, čak I u mraku, uvek, jer, ipak je suština uvek bitnija od forme.

U godinama sam u kojima je luksuz uzalud trošiti vreme,
slušati muziku bez duše, bar nekog smisla,
čitati loše, previše plitke i površne pisce,
gledati preskupe, al do očaja glupe filmove samo zbog dve dobre replike,
odlaziti na mesta gde svi idu, sedeti u dosadnom društvu samo da bih se hvalio gde i sa kim sam bio,
piti razblažene rakije, previše jaka vina i topla piva,
jesti zelenu salatu, izbegavajući meso i belo brašno, govoriti da pucam od zdravlja, a svake noći da sanjam pljeskavicu sa kajmakom i lukom,
kukati na loše, previše tople il pak, kišovite dane, na maglu, na sunce kad sija, na sneg kad pada,
trošiti vreme na svađanje sa televizorom dok traje Drugi dnevnik ili da pljujem po naslovnim stranicama štampe ispred kioska,
na lošu igru voljenog kluba i na još lošiju protivničkog tima,
na sporog i za svoj posao nezainteresovanog konobara što mi uvek donosi kafu suprotnu od one koju sam poručio,
na gospođu ispred mene na šalteru koja uvek ima još samo jedno pitanje i tako ih ređa do hiljadu, a u stvari, samo joj je kući dosadno da ćuti te uvek kad joj se pruži prilika, drugima krade vreme,
na prazan novčanik i prepun biro za nezaposlene,
na gomilu ŕačuna koju ne mogu da preskočim ni iz trka, pa ni iz mesta,
na pogrešne procene iz kojih su se zbog najboljih namera rađale najveće greške,
na strasti za jedno veče i na ono „bilo mi je super, javiću se nikada.“
na mlitave zagrljaje i na ruke što se ne oznoje dok se drže,
na ofrlje, ovlaš poljupce bez ugriza za donju usnu,
na ljude bez duše, one sa skrivemim namerama što vodu teraju samo na svoju vodenicu,
na spavanje, ćutanje i gledanje u plafon između svoja četiri zida,
na propuštanje života iz straha da živim,
na to da bacam snove na deponiju usahlih snova i ambicija,
na to da mrtav živim do smrti,
na pola puta ka kraju sam i
u ovom životu više nema novog početka,
ovaj petak se nikada više vratiti neće
i stvarno je luksuz da njegova dvadeset i četiri časa provedem tako što ću sa neminovnostima pucati sebi ravno u glavu,
stvarno, u godinama sam u kojima na sve to nemam pravo.

Čoveče, ne forsiraj me,

Nisam nadobud, umem da saslušam

Ali danas baš nisam za tvoju ispovest

Došao sam ovde da popijem kafu i da ispušim deset cigareta

Da se izgubim na par sati iz svog ludila,

Zora je moja oaza, mikrokosmos,

Ravna, glatka ploča na kojoj se ova rasturena slagalica od mene slaže u neku sliku

A ti u uho kroz oblak vinjaka sipaš u uho svoje tragedije,

Pričaš mi o njoj koja je otišla,

Kažeš da ti je ostavila sve al da ti je uzela tebe,

Kažeš mi da je ljubav lepa, ali da je veliko sranje

Da jebeno boli kada gledaš u nečija leđa kako se spuštaju niz stepenice

Da boli smeh koji si nekada voleo

Da si oboleo od hronične alergije na miris jednog parfema

I da svaki put kad čuješ tu i tu pesmu

Imaš utisak kao da ti je neko bacio  atomsku bombu na grudi,

Kažeš, baš tako se osećaš i zato piješ

Baš zbog svega toga  piješ kao budala

Alkoholom i duvanom kupljenim na ulici

Ubijaš svaku preostalu česticu nje unutar sebe,

Kažeš da ti uspeva, al samo površno, na trenutke

Taj otrov suviše kratko traje

Pa kada uđeš u vaš stan, kako ga još uvek zoveš,

Rasprsneš se kao lubenica kada je baciš sa dvadesetog sprata,

Stari, opet ti kažem, ne forsiraj me,

Ne mogu da primim to u sebe

Tek što sam prošao tridesetu

Tek što sam spoznao šta je žena

Koliko može,

Da je kičma, da je vrat, da je mozak, da je noga u dupe,

Ti mi sad ovde otvaraš svoju Pandorinu kutiju

Kao hladan krompir pire, podgrevaš moje strahove

I to si uključio ringlu na trojku

Malo mi fali da ti uzmem tu čašu i da je iskapim na eks

I onda još jednu

I još jednu

I još jednu

I još jednu,

Pa da pređemo zajedno na flašu

Da se dodajemo dok ćutimo i palimo cigaretu na cigaretu

Kao da palimo baklju na baklju dok se spremamo da spalimo Kartaginu

Da tonemo sve dublje i dublje, da se davimo u patetici sve do delirium tremensa,

Matori, nemoj me danas

Vreme je ionako sranje, nisam baš za takve razgovore sa strancima koji plutaju po stolovima kafana

Izgubio si bitku, ima mrtvih, sve je jebeno spaljeno oko tebe

A ti i dalje gasiš vatru benzinom i duvaš iz sve snage u taj plamen

Nikada nisam upoznao nekoga ko je svoje ruke i noge zavezao za repove konja

I da jezikom tako jako udara po njihovim leđima u nameri da ga raščereče skroz,

Mani me, pusti, vidiš da očima jurim neku svoju kap kiše po izlogu,

Mani me, pusti, vidiš da sam mi je ovde samo dupe u stolici

Dok su mi misli negde visoko iznad krovova Beograda, u sazvežđu po imenu Omicron Ceti,

Sve što ti mogu reći jeste to da svako od nas ima svoja ludila i spaljene gradove

Samo neki od nas veruju da su Feniksi, da je moguće ponovo izdići se visoko iznad pepela,

Sagraditi bolje, lepše i dugovečnije gradove na nekim novim temeljima,

Zato ti ii kažem, tačnije molim, ne forsiraj me,

Ne mogu da gutam te žilete sa tobom.