БУЂЕЊЕ

· Оставите коментар ·

Корачам. Нисам сигуран куда идем нити одакле сам кренуо. Али не заустављам се. Не бројим кораке, само их нижем. Стотину, две стотине, хиљаду корака, још више. Корачам као да је оно што ме напред чека вредно тога.

Поред мене пролазе куће, присно наслоњене једна на другу, нахерене, пијаних кровова, црвених и начичканих димњацима. Прозори се пале један за другим, сијају наранџасто и жуто, трепћу. Можда у њима свици живе и гледају ме.

Чини ми се да сам уморан. Желим да се ходање прекине, да одморим ноге и душу, али још није време, још нисам стигао на место где почиње све што се завршава, а ништа се заиста не завршава. Мимоилазим грађевину што личи на цркву сраслу са дивовским храстом и пијану железничку станицу око које древна парна локомотива вуче теретне вагоне, три кише ме запљускују, из парка дува ветар и шамара ме млитавим гранама врбе. Примећујем да сам бос и да је тротоар испод мене испуцао. Змијолике пукотине крију тајну свемира у себи.

(више…)

ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ, НЕКИ ОД НАС ОСТАЈУ

· 1 коментар ·

Поспаног и ветровитог пролећног петка срели смо се у близини аутобуске станице. Као и оних минулих дана, и тог смо ишли у супротним правцима. Готово да смо прошли једно поред другог, довољно близу да нам се рамена дотакну и са читавим светом између нас. Али онда се десило, у тренутку су се главе окренуле и очи су нам се препознале.

Коса јој је била тамнија него што сам памтио, а хаљина дужа, једнако шарена као пре.

„Ниси се нимало променио”, рекла је, па се насмешила. Усне су јој биле црвене и сјајне, а осмех имун на време.

Нешто је у мојим грудима зашкрипало.

„Зар би требало?” одвратио сам.

(више…)

ЦРВЕНКАПА

· Оставите коментар ·

Ноћ је и шума је све.

Изгубила се, мрак је око ње, не зна куда је ноге носе, али не зауставља се. Трчи, посрће, још једном пада на колена. Дланови су јој изгребани, грање је по лицу шамара, по образу крв цури. Дахће од умора и јауче и плаче.

Не сме стати. Не сме, јер ловац ће је сустићи.

Ловац ће јој опет наудити.

(више…)

ЉУБАВ НЕУМИРУЋА

· 2 коментара ·

И опет ми се, само што сам угасио светло, увукла у постељу.

Њена хладна стопала додирнула су моја, њен задах ме је запахнуо. Опсовао сам и одгурнуо је од себе.

„Стопут сам ти рекао”, викнуо сам љутито, „не волим те од како ниси жива!”

Није марила за моје речи, па сам и ту ноћ провео на каучу у дневном боравку.

СРЦЕ АНЂЕЛА

· 2 коментара ·

Њен је одговор био очекиван, али нисам успео да суздржим уздах. Мора да сам зазвучао патетично. Стиснуо сам зубе да себе гласно не опсујем.

„Хеј”, благо је проговорила, „све је у реду.”

Шаком је поклопила моју, положену на стаклену површину стола. Додир је био мек и топао попут свежег хлеба у зимско јутро. Тупо сам гледао у готово пуну шољу кафе. Око нас чуо се жамор типичан за послеподне у кафићу у центру града.

„Ништа није у реду”, рекао сам.

„Не буди накрај срца”, узвратила је. „Знаш да те волим. Увек ћу те волети.”

Подигао сам поглед. У плаветнилу њених очију могао сам одједном видети читаво небо.

(више…)

ЖИВИ И ОНИ ДРУГИ

· Оставите коментар ·

Дедин ме је кашаљ пробудио пре будилника. У магновењу нисам био сигуран шта се дешава – да ли се испред зграде надгласавају крнтије пробушених ауспуха или по крову махнито туку метеорити. Читав минут покушавао сам да дођем себи, покривен јорганом преко главе и донекле престрашен у мрклом мраку, а онда сам схватио да су то само дедина плућа експлодирала.

Било је близу шест. Тешка срца растао сам се од топлог кревета. Не палећи светло, одвукао сам се до дедине собе и одшкринуо врата. У том је моменту кашаљ престао.

„Добро си?” обратио сам се помрчини.

„Још мало сам жив”, одговорила ми је промуклим гласом.

Уздахнуо сам и затворио врата.

(више…)

ПРАВО МЕСТО И ПОГРЕШНО ВРЕМЕ

· Оставите коментар ·

Звиждуци су свуд око нас, небројене пиштаљке надгласале су полицијска упозорења, чују се псовке и дозивање издајника.

Неко са десне стране испаљује ватромет ка Градској кући. Прште наранџасте и црвене бакље.

Маса урла у одушевљењу.

Девојка црвене косе поред мене виче на сав глас: „Лопови! Уа, маму вам лоповску!”

Лепа је. Претходног дана сам је приметио и нисам је заборавио.

Трудим се да будем близу ње, али се неко упорно гура између нас.

„Лопови!” дерњам се са њом. „М’рш, стоко!”

(више…)

ЧОВЕК И ОГЛЕДАЛО

· Оставите коментар ·

Тог врелог и сувог августовског дана коначно сам се наканио да посетим кућу на крају града и њену тајну. Моја очекивања била су скромна, као и обично, јер нисам од оних који олако поверују у урбане легенде. Пре би се могло рећи да сам био радознао да откријем извор свих прича што су се последњих месеци шириле друштвеним мрежама и јавним превозом. Говорило се да на том месту човек среће себе самог, да нема оног који се ту у себе неће загледати и напослетку себе упознати. Признајем, јефтино је звучало, попут годишњег хороскопа који обећава успех и новац, али нисам одолео.

„И ја сам сумњао”, рекао ми је колега недељу дана раније, када сам први пут проговорио о својим намерама. „Наравно, ко не би? А сада сам друга особа, веруј ми. Једном сам био и планирам да се вратим, не морам, али желим, има још ствари које ми нису јасне. Препородио сам се.”

(више…)