Charles Pellat
| Charles Pellat | |
|---|---|
 | |
| Rođenje | Charles Lucien Paul Pellat 28. septembra 1914. Souk Ahras, Francuski Alžir |
| Smrt | 28. oktobra 1992. (dob: 78) Bourg-la-Reine, Pariz, Francuska |
| Nacionalnost | Francuz |
| Obrazovanje | Lycée Lyautey |
| Alma mater | Univerzitet u Bordeauxu (lic.) Univerzitet u Alžiru (dip.) Univerzitet u Parizu (dok.) |
| Zanimanje | historičar, orijentalist, arabist, islamolog, diplomat, profesor |
| Poslodavac | Lycée Lyautey Francuski institut u Maroku Lycée Louis-le-Grand Institut za islamistiku na Sorbonni INALCO Univerzitet u Parizu |
| Suprug/a | Andrée Chabalier (v. 1937) |
| Djeca | Yvette Pellat (kćer) |
| Roditelji | Paul Pellat (otac) Denise Gayon (majka) |
| Nagrade | Prix d'Académie (1953) |
Charles Lucien Paul Pellat (Souk Ahras, 28. 9. 1914.[1] – Pariz, 28. 10. 1992),[2] francuski historičar, orijentalist, arabist, islamolog, diplomat i profesor.[3]
Punim imenom Charles Lucien Paul,[1] Pellat je rođen 1914. u Souk Ahrasu,[4] gradu kod Konstantina u tadašnjem Francuskom Alžiru.[5] Otac mu je bio Paul Pellat,[1] željeznički upravitelj u afričkim kolonijama,[4] a majka Denise Gayon.[1] Zbog očevog posla s porodicom se 1924. preselio u marokansku Casablancu gdje je završio osnovno obrazovanje[5] i srednju školu Lyautey.[6] Od 1933. do 1935. studirao je arapski i berberske jezike na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Bordeauxu,[7] gdje mu je jedan od profesora bio istaknuti berberist A. Basset.[8] Nakon studija vratio se u Maroko i predavao u matičnoj srednjoj školi Lyautey[8] i na partnerskom Francuskom institutu.[5] Krajem 1935. unovačen je u francusku vojsku i poslan na služenje u Alžir.[9] Sljedeće četiri godine radio je u uredu za muslimanske odnose[8] i istovremeno se bavio proučavanjem berberskih jezika.[5] Dana 10. jula 1937. vjenčao se s Andrée Chabalier i par je kasnije dobio kćer Yvette.[1]
Nakon odsluženog vojnog roka, upisao je Filozofski fakultet Univerziteta u Alžiru i diplomirao berberske jezike.[6] Početkom Drugog svjetskog rata radio je kao izaslanik u Damasku,[9] koristivši usvojeno znanje i stečene jezične vještine za jačanje odnosa s lokalnim stanovništvom.[5] Tokom boravka u Siriji družio se s pjesnicima i književnicima, te pokrenuo mjesečni časopis al-Karmil na arapskom jeziku.[5] U ratno doba bio je stacioniran i u vojnom logoru Sainte-Marthe u Marseilleu gdje je ispitivao domaće vojnike vraćene iz zatočeništva, s ciljem razotkrivanja potencijalnih njemačkih špijuna.[8] Poslije rata vratio se u Pariz i kratko vrijeme radio u francuskom Ministarstvu vanjskih poslova.[5] Budući da mu berberistika nije otvarala mogućnosti, na savjet L. Massignona fokusirao se na arabistiku i 1946. položio agregaciju.[8] Godine 1947. zaposlio kao predavač u prestižnoj srednjoj školi Louis-le-Grand,[6] a istovremeno je predavao i na Institutu za islamistiku na Sorbonni.[8]
Godine 1950. na Univerzitetu u Parizu obranio je doktorsku disertaciju "Basransko okruženje i formiranje al-Džahiza" (francuski: Le milieu baṣrien et la formation de Ğāḥiẓ)[10] i ubrzo se profilirao kao autoritet za opus navedenog srednjovjekovnog pisca,[8] stekavši u akademskim krugovima nadimak Džahizovog čovjeka (francuski: l'homme de Jahiz).[5] Od 1951. predaje na Nacionalnom institutu za orijentalne jezike i civilizacije (INALCO),[6] zamijenivši R. Blachèrea na katedri za arapski jezik.[8] Sljedeće godine objavio je "Živi arapski" (francuski: L'arabe vivant) i "Arapski jezik i književnost" (francuski: Langue et littérature arabes), dva djela iznimne erudicije i popularnosti koja su još decenijama kasnije korištena kod studenata.[8] Za potonje djelo 1953. osvojio je nagradu Francuske akademije (francuski: Prix d'Académie). Akademske godine 1956/1957. postao je profesor Univerziteta u Parizu (Sorbonne),[6] utemeljio je katedru za islamistiku i bio je na čelu iste (ujedno i biblioteke Henri Massé) sve do umirovljenja 1978. godine.[9]
Pellat sveukupno potpisuje desetine monografija, prijevoda, recenzija, poglavlja knjiga i stručnih članaka o arapskom jeziku, književnosti, islamskoj historiji i srednjovjekovnoj civilizaciji.[5] Na francuski jezik preveo je "Opis muslimanskog Zapada 10. vijeka" (francuski: Description de l'Occident musulman au IVe-Xe siècle) od al-Mukadasija, "Sferni astrolab" (francuski: L'Astrolabe sphérique d'Ar-Rūdānī) od al-Rudanija, zatim "Knjigu bijednika" (francuski: Le livre des avares), "Knjigu kruna" (francuski: Le livre de la couronne), "Knjigu kvadriranja i kruženja" (francuski: Le Kitab al-tarbi' wa-al-tadwir) i "Knjigu mazgi" (francuski: Livre des mulets) od al-Džahiza, te "Kalifovog savjetnika" (francuski: Conseilleur du calife) od ibn al-Mukafe.[11] S italijanskog jezika preveo je predavanja o arapskoj književnosti omejadskog perioda koja je C. A. Nallino držao na Univerzitetu u Kairu.[11] Uredio je reizdanje "Kordopskog kalendara" (francuski: Le calendrier de Cordoue) od R. Dozyja,[8] te revidirao al-Masudijeve "Zlatne livade" (francuski: Les prairies d'or),[12] prvotno prevedene od strane C. Barbiera de Meynarda i A. Paveta de Courteillea.[8]
Nakon smrti É. Lévi-Provençala 1956. godine,[8] preuzeo je jedno od uredničkih mjesta drugog izdanja Encyclopaedia of Islam (EI2)[3] i sljedećih godina uređivao prvih sedam tomova, sve do svoje smrti.[13] S približno 250 sastavljenih enciklopedijskih članaka ujedno je bio i jedan od najaktivnijih autora.[9] Osim za EI2, doprinosio je člancima i za iranističku enciklopediju Encyclopædia Iranica,[2] a također je pisao za naučne časopise kao što su Hamdard Islamicus,[5] Hespéris, Arabica, Oriens, Journal asiatique (JA), Bulletin d'études orientales (BEO) i Annales islamologiques (AIsl).[11] Godine 1984. postao je članom Akademije pisama i književnosti (francuski: Académie des Inscriptions et Belles-Lettres),[4] zamijenivši mjesto H. Laousta koji je umro godinu ranije.[8] Pojedini suvremeni historičari zamjeraju mu pasivnost tokom Alžirskog rata za nezavisnost, ali istovremeno ističu i njegove zasluge u vidu obrazovanja studenata iz Magreba, posebno obuci arabista na Univerzitetu u Tunisu.[8] Pellat je umro 28. oktobra 1992. u Bourg-la-Reineu,[2] predgrađu Pariza.[13]
- Monografije[14]
- Langue et littérature arabes, Pariz: Armand Colin, 1952
- L'arabe vivant: mots arabes groupés d'après le sens et vocabulaire fondamental de l'arabe moderne, Pariz: Adrien Maisonneuve, 1952
- Le milieu baṣrien et la formation de Ğāḥiẓ (doktorska disertacija), Pariz: Adrien Maisonneuve, 1953 [1950]
- Textes berbères dans le parler des Aït Seghrouchen de la Moulouya, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1955
- Introduction à l'arabe moderne, Pariz: Adrien Maisonneuve, 1956
- Recueil de textes tirés de la presse arabe, précédés d’une introduction, Pariz: Adrien Maisonneuve, 1958
- Aṣālaẗ al-Ǧāḥiẓ (koautor: M. A. Lahbabi), Casablanca: Dar al-kitab, 1962
- Ibn Shuhayd al-Andalusī: ḥayātuhu wa-āthāruhu, Aman: Džamija al-Urdunija, 1965
- L'idée de Dieu chez les "Sarrasins" des Chansons de geste, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1965
- Risālah fi al-hilm 'inda al-'Arab, Bejrut: Dar al-kitab al-džadid, 1973
- Dictionnaire arabe-français-anglais, 3. tom (kourednici: R. Blachère, M. Chouémi i C. Denizeau), Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1974
- Études arabes et islamiques (kourednik: C. Cahen), Pariz: L'Asiathèque, 1975
- Cheherazade, personnage littéraire (koautor: H. Abul-Husein), Alžir: Société nationale d'édition et de diffusion, 1976
- Etudes sur l'histoire socio-culturelle de l'Islam, VIIe-XVe siècles, London: Variorum Reprints, 1976, ISBN 9780902089860
- Textes arabes relatifs à la dactylonomie, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1977, ISBN 9782706806544
- Cinq calendriers égyptiens, Kairo: Institut Français d'Archéologie Orientale, 1986, ISBN 9782724700343
- Prijevodi[12]
- Description de l'Occident musulman au IVe-Xe siècle, Alžir: Éditions Jules Carbonel, 1950
- La littérature arabe des origines à l'époque de la dynastie umayyade: leçons professées en arabe à l'Université du Caire, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1950
- Le livre des avares, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1951
- Le livre de la couronne: Kitāb at-tāǧ (fī ạḫlāq al-mulūk), Pariz: Les Belles Lettres, 1954
- Le Kitab al-tarbi' wa-al-tadwir, Damask: Institut français de Damas, 1955
- Livre des mulets (Kitāb al-qawl fī l-Bigrāl), Kairo: Mustafa al-Babi al-Halabi, 1955
- Le calendrier de Cordoue (urednik, orig. R. Dozy), Leiden: Brill, 1961 [1873]
- Les prairies d'or (urednik, orig. C. Barbier de Meynard i A. Pavet de Courteille), Pariz: Société asiatique, 1962–1997 [1861–1877]
- L'Astrolabe sphérique d'Ar-Rūdānī, Bulletin d'études orientales 28, str. 83-165, Damask: Institut français de Damas, 1975, ISSN 0253-1623
- Conseilleur du calife, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, 1976, ISBN 9782706806261
- Članci[11]
- "Sur deux emprunts au berbère par l'arabe dialectal nord-africain", u: Mélanges William Marçais, Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, str. 277-288, 1950
- "Nemrod et Abraham dans le parler arabe des juifs de Debdou", Hespéris 39, str. 121-145, 1952, ISSN 0399-0052
- "Ğāhiẓiana, I: Le Kitāb al-Tabaṣṣur bi-l-tiǧāra attribué à Ǧāḥiẓ", Arabica 1 (2), str. 153-165, 1954, ISSN 0570-5398
- "Dictons rimés, anwā' et mansions lunaires chez les Arabes", Arabica 2 (1), str. 17-41, 1955, ISSN 0570-5398
- "Ğāhiẓiana, II: Le Dernier chapitre des Avares de Ǧāḥiẓ", Arabica 2 (3), str. 322-352, 1955, ISSN 0570-5398
- "Ğāhiẓiana, III: Essai d'inventaire de l'oeuvre Ğāhiẓienne", Arabica 3 (2), str. 147-180, 1956, ISSN 0570-5398
- "Une charge contre les secrétaires d’état attribué à Ğāḥiz", Hespéris 43, str. 29-50, 1956, ISSN 0399-0052
- "Un fait d'expressivité en arabe: l'Itba'", Arabica 4 (2), str. 131-149, 1957, ISSN 0570-5398
- "Les emprunts arabes dans le parler Ahaggar", u: Les Études d'orientalisme dédiées à la mémoire de Lévi-Provençal 1 (ur. E. García Gómez), Pariz: G. P. Maisonneuve et Larose, str. 239-259, 1962
- "Les esclaves-chanteuses de Ǧāḥiẓ", Arabica 10 (2), str. 121-147, 1963, ISSN 0570-5398
- "Essai de reconstitution d'un poème de Ma'dān aš-Šumayṭī", Oriens 16, str. 99-109, 1963, ISSN 0078-6527
- "Al-Ǧāḥiẓ, les nations civilisées et les croyances religieuses", Journal asiatique 255, str. 65-105, 1967, ISSN 0021-762X
- "Sur la formation de quelques expressions proverbiales en arabe", Arabica 23 (1), str. 1-12, 1976, ISSN 0570-5398
- "Coup d'oeil sur l'histoire de l'islam", u: Communauté musulmane (ur. G. Lévitte), Pariz: Presses Universitaires de France, str. 13-24, 1978, ISBN 9782130358633
- "Al-ǧāḥiẓ, hérésiographe", Bulletin d'études orientales 30, str. 147-158, 1978, ISSN 0253-1623
- "Le Calendrier agricole de Qalqašandī", Annales islamologiques 15, str. 165-185, 1979, ISSN 0570-1716
- "Quelques graffiti arabes du Moyen Âge", Comptes rendus des séances de l'Académie des Inscriptions et Belles-Lettres 133 (1), str. 213-227, 1989, ISSN 0065-0536
- 1 2 3 4 5 Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
- 1 2 3 Yarshater (1993), str. 337.
- 1 2 Vidi:
• Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
• Yarshater (1993), str. 337.
• Çiçek (2007), str. 223.
• Messaoudi (2012), str. 788. - 1 2 3 Vidi:
• Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
• Messaoudi (2012), str. 788. - 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 Çiçek (2007), str. 223.
- 1 2 3 4 5 Vidi:
• Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
• Çiçek (2007), str. 223.
• Messaoudi (2012), str. 788. - ↑ Vidi:
• Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
• Çiçek (2007), str. 223. - 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 Messaoudi (2012), str. 788.
- 1 2 3 4 Vidi:
• Çiçek (2007), str. 223.
• Messaoudi (2012), str. 788. - ↑ Vidi:
• Lafitte; Taylor (1988), str. 1233.
• Çiçek (2007), str. 223-224.
• Messaoudi (2012), str. 788. - 1 2 3 4 Çiçek (2007), str. 224.
- 1 2 Vidi:
• Çiçek (2007), str. 224.
• Messaoudi (2012), str. 788. - 1 2 Vidi:
• Yarshater (1993), str. 337.
• Messaoudi (2012), str. 788. - ↑ Çiçek (2007), str. 223-224.
- (tr) Çiçek, Kemal (2007). „Pellat, Charles”. Osmanpazari – Resuldar. İslâm Ansiklopedisi. 34. Istanbul: Türkiye Diyanet Vakfı. str. 223-224. ISBN 9789753894562. OCLC 470944901. Pristupljeno 17. januara 2019.
- (fr) Lafitte, Jacques; Taylor, Stephen, ur. (1988) [1953]. „Pellat, Charles Lucien Paul”. Who's Who in France: Qui est qui en France (20. izd.). Paris: Éditions Jacques Lafitte. str. 1233. ISBN 9782857840237. OCLC 19346460.
- (fr) Messaoudi, Alain (2012) [2008]. „Pellat, Charles”. u: Pouillon, François. Dictionnaire des orientalistes de langue française (3. izd.). Paris: Institut d'études de l'islam et des sociétés du monde musulman (IISMM); Éditions Karthala. str. 788. ISBN 9782811107901. OCLC 823319127.
- (en) Yarshater, Ehsan, ur. (1993). Coffeehouse – Dārā. Encyclopædia Iranica. 6. Costa Mesa; London: Mazda Publishers; Bibliotheca Persica Press; Routledge & Kegan Paul. ISBN 9781568590073. OCLC 954804436.
- (fr) Charles Pellat, Académie française
- (fr) Charles Pellat, Persée
